Čitač

Odoše i ne ostade za njima ništa. Ništa !

Alber Kami – Nesporazum

Odmah ću otići, ali moram da vidim mesto gde te ostavljam.

Drevni mnogobožački rimski pesnik Vergilije

»Birajući Bogove – mi biramo sudbinu«.

»Čovek budućnosti – to je onaj, ko ima najduže sećanje«.
Fridrih Niče

Mogu li da upitam, tek onako, kako se zovete?

„Deluješ zbunjeno“, rekao je starac s uglađenim zanimanjem.
„Ovaj, ne… To jest, da. U stvari, znate, mi, zapravo, nismo očekivali da ćemo ovde zateći nekoga. Nekako smo, znate, mislili da ste svi mrtvi ili nešto slično…“
„Mrtvi?“ reče starac. „Dobri Bože, ne, samo smo spavali.“
„Spavali?“ ponovi Artur, ne verujući sopstvenim ušima.
„Da, znate, dok ne prođe ekonomska kriza“, reče starac, očigledno nazainteresovan za to da li je Artur išta shvatio od onoga što mu govori.
Artur je bio prisiljen da ga ponovo podstakne.
„Ovaj, ekonomske krize?“
„Pa znate, pre pet miliona godina galaktička ekonomija se raspala, a pošto je izrada planeta po narudžbini pomalo luksuz…“
Zastao je i pogledao Artura.
„Vama je poznato da smo se bavili izradom planeta, zar ne?“ upitao je dostojanstveno.
„Ovaj, jeste“, reče Artur. „Nekako sam zaključio…“
„Zadivljujuća trgovina“, reče starac i pogled mu postade čežnjiv. „Oduvek sam najviše voleo izradu obalskih područja. Beskrajno me je zabavljala izrada malenih delova u fjordovima… Ali, sad, šta je tu je“, reče, trudeći se da ponovo uhvati nit, „recesija je stigla, pa smo zaključili da ćemo uštedeti mnogo brige ako je jednostavno prespavamo. I tako smo programirali kompjutere da nas ožive kada sve bude gotovo.“
Čovek neprimetno zevnu i produži.
„Znate, kompjuteri su bili povezani s galaktičkim tržištem i trebalo je da se svi probudimo kada ostali budu dovoljno izgradili ekonomiju da mogu da dopuste sebi naše prilično skupe usluge.“
Artura, redovnog čitaoca Gardijana, ovo je duboko šokiralo.
„Pa to je bilo baš gadno od vas.“
„Je li?“ upita starac pitomo. „Izvinjavam se, pomalo sam van dodira sa stvarima.“
Pokazao je naniže prema krateru.
„Je li taj robot vaš?“ upitao je.
„Ne“, dopre iz kratera tanki, metalni glas. „Ja sam svoj.“

Daglas Adams

MASA I MOĆ

1. Masa uvek želi da raste. Njenom rastu nisu po prirodi postavljene nikakve granice. Tamo gde se postavljaju veštačke granice, dakle u svim institucijama koje se upotrebljavaju za očuvanje zatvorenih masa, uvek je moguće izbijanje iz okvira, koje se s vremena na vreme i događa. Ne postoje institucije koje bi jednom zauvek mogle spriječiti rast mase i koje bi bile potpuno sigurne.

2. Unutar mase vlada jednakost. Ona je apsolutna i neosporna, te je sama masa nikada ne dovodi u pitanje. Ona je toliko suštinski važna da bi se stanje mase gotovo moglo definisati kao stanje apsolutne jednakosti. Glava je glava, ruka je ruka, a razlike među njima nisu važne. Čovek želi u masu radi te jednakosti. Zanemaruje se sve što bi moglo od nje odvratiti pažnju. Svi zahtevi za pravednošću, sve teorije o jednakosti, u krajnjoj liniji crpe svoju energiju iz tog doživljaja jednakosti, koji je svakom pojedincu na određen način poznat iz mase.

3. Masa voli zbijenost. Nikada joj nije dosta zbijenosti. Ništa ne sme stajati unutar nje, ništa ne sme u nju pasti, sve mora po mogućnosti biti sama masa. Masa ima osećaj najveće zbijenosti u trenutku rasterećenja. Kasnije ćemo moći pobliže odrediti tu zbije nost i izmjeriti je.

4. Masa treba usmerenje. Ona se kreće, i kreće se prema nečem. Smer koji je zajednički svim njenim pripadnicima jača osećaj jednakosti. Cilj koji je izvan svakog pojedinca i koji je za sve jednak, potiskuje privatne, zajedničke ciljeve, koji bi za masu zna čili smrt. Cilj je neophodan za njezin opstanak. Strah od raspadanja, koji je u njoj uvijek živ, omogućuje usmeravanje mase prema određenim ciljevima. Masa postoji tako dugo dok ima neki neostva reni cilj. — No, u njoj postoji još jedna mračna tendencija kretanja, koja vodi do viših i novih formacija. Često nije moguće predvideti karakter tih formacija.

Elias Canetti